Haški tribunal – pomirenje na čekanju

Činjenice o genocidu u Srebrenici, opsadi Sarajeva, logorima u Prijedoru, silovanjima u Foči, srpskom pa hrvatskom etničkom čišćenju Bošnjaka u BiH, zločinima Srba nad Hrvatima i Hrvata nad Srbima u Hrvatskoj, masovnim ubistvima i etničkom čišćenju oko 800.000 Albanaca sa Kosova danas negiraju samo glupi i zlonamerni. Bezuspešno sa stanovišta suporotstavljanju činjenicama, uspešno u pogledu prihvatanja njihovih terorija u regionu. To je otprilike slika 25-godišnjeg rada Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju u Hagu (Haškog tribunala) – on je otkopavao, drugi išli za njim i zakopavali, on je rasvetljavao, drugi zamagljavali, on je bistrio, drugi mutili.

Ko su ti drugi? Regionalne političke strukture, vladajuće uglavnom, i njihovi plaćenici, poslušnici i sledbenici. Svi oni kojima je bilo u interesu da se istina o ratovima u bivšoj Jugoslaviji ne razotkrije. Reč je o političkim, vojnim i policijskim strukturama i pojedincima koji su bili upleteni ratove i ratne zločine ili su se od ratova obogatili, pa sada na svaki način nastoje da očuvaju pozicije, sakriju svoju ulogu i spreče svaku pomisao na sudske procese koji bi protiv njih bili vođeni.

Kada je 1993. godine Savet bezbednosti UN osnovao Haški tribunal, jedan od ciljeva rada tog suda bio je i doprinos pomirenju u regionu. Uz sve greške i propuste, Haški tribunal je tokom 25-godišnjeg postojanja[1] uradio mnogo – za početak, osudio je 90 osoba, od 161, koliko ih je bilo optuženo. Među njima su visokorangirani političari država i entiteta regiona, vojni i policijski oficiri, kao i deo najsurovijih ubica sa dna zvaničnih struktura. Važnije od toga, Tribunal je prikupio obimnu građu o ratovima devedesetih i na osnovu nje doneo činjenične zaključke o ratnim događajima devedesetih.

Sve je to moglo doprineti pomirenju. Ali, za pomirenje je potrebno dvoje. Onaj drugi, odnosno države nastale krvavim raspadom bivše Jugoslavije, pomirenje nisu želele, makar ne zasnovano na činjeničnim temeljima o prošlosti.

Od samog osnivanja Haškog tribunala, političke vlasti država regiona, pre svega u Srbiji i Hrvatskoj, na različite načine su gurale klipove u njegove točkove – odbijanjem da izruče optužene i dostave dokumentaciju iz svojih arhiva, instruiranjem svedoka u državnom interesu ne govore istinu i svakojakim guranjem točkova u klipove.

Uprkos svemu, Haški tribunal je uspeo da se izbori sa opstrukcijama i regionu isporuči rezultate kakve niko na početku njegovog rada nije očekivao. Prvo, uspeo je da privede sve begunce pravdi – svako ko je bio optužen, njemu je i suđeno. Zatim, jedan broj regionalnih ratnih lordova i predvodnika širokih zločinačkih kampanja uklonio je iz struktura vlasti ili ih onemogućio da se u njih vrate – na primer bivšeg predsednika SR Jugoslavije Slobodana Miloševića, lidere bosanskih Srba Radovana Karadžića i Ratka Mladića ili lidera bosanskih Hrvata Jadranka Prlića. Haški tribunal se izborio da mu države regiona isporuče arhivsku građu, sproveo je sveobuhvatne istrage na terenu i tako došao do više desetina hiljada vojnih i policijskih dokumenata, presretnutih razgovora, video zapisa, fotografija, zapisnika sa sastanaka visokih državnih tela. Uspeo je da locira i sasluša je 4.650 svedoka – preživelih žrtava, rođaka ubijenih, ali i insajdera iz raznih političkih i vojnih struktura – i njihove iskaze zabeleži na oko dva i po miliona strana transkripta.

Region se danas nalazi u situaciji kakvu nikada u istoriji nije imao nakon traumatičnog ratnog razdoblja, a bilo ih je onoliko. Prvi put jedan istorijski narativ u potpunosti može da se izgradi na činjenicama a ne na mitovima. Prvi put je omogućen jasan činjenični uvid u zablude iz prošlosti i data prilika da se sagleda pogubnost snova o teritorijalnom uvećanju i nacionalnom razgraničenju na Balkanu. To se, međutim, ne događa. Delom zato što, kako kaže sarajevski novinar Boro Kontić, „naši ljudi više veruju u utvare nego u činjenice“, ali delom jer im se te utvare iz medija i sa političkog vrha plasiraju kao istina, a činjenice kao nepotrebno sudsko naklapanje.

No, krenemo li od Srbije i srpske strane u ratu, iz haških spisa ćemo videti da su ratovi 1991.-1995. vođeni iz Beograda i to sa jasnim ciljem da se okupiraju i etnički očiste delovi Hrvatske i BiH, po mogućstvu pripoje Srbiji, da je sve bilo unapred isplanirano i da su tokom realizacije tog plana ubijene desetine hiljada i proterane stotine hiljada civila. Jasno je, takođe, da su u ostvarenje tog koncepta, nazovimo ga Velika Srbija, učestvovale vojne i policijske strukture Srbije i srpskih političkih tvorevina u BiH i Hrvatskoj. Neko će reći da se uloga Srbije u ratu u BiH, na primer, ne pominje u haškim presudama, poput onih Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću. Istina je, ne kaže se eksplicitno da je Srbija vodila rat u BiH, ali haška baza dokaznih predmeta i sudski utvrđene činjenice daju nam jasnu sliku političke podrške vlasti iz Beograda vlastima bosanskih Srba, vojne pomoći jedinicama koje su činile zločine i prisustva policijskih i vojnih jedinica iz Srbije u BiH tokom celog trajanja rata. Konačno, Ratko Mladić i oficiri njegove vojske koji su isplanirali i u delo sproveli srebrenički genocid, terorisali Sarajevo 44 ratna meseca, razvili sistem koncentracionih logora širom BiH, tokom celog trajanja rata bili su plaćani iz Beograda, iz budžeta Vojske Jugoslavije. Ogroman broj tih oficira, na čelu sa Ratkom Mladićem, danas su penzioneri Republike Srbije.

Iz dokaza se takođe jasno vidi da su ubistva više hiljada i proterivanje bar 800.000 kosovskih Albanaca tokom NATO intervencije na SR Jugoslaviju 1999. godine počinile vojne i policijske jedinice Srbije, kao i da je po naređenju državnog vrha u izvedbi policije oko 1.000 tela albanskih civila premešteno sa Kosova u masovne grobnice u Srbiji.

Idemo dalje, primer uloge Hrvatske u BiH. Tu se iz haških spisa jasno vidi da je ideja hrvatskog državnog vrha bila da uz pomoć vojno-političkog rukovodstva bosanskih Hrvata zauzme, etnički očisti i pripoji Hrvatskoj deo BiH. U to ime, Bošnjaci su na zamišljenoj hrvatskoj teritoriji ubijani, zatvarani, mučeni i proterivani. Mada su hrvatski generali jednom sramotnom žalbenom presudom oslobođeni odgovornosti za zločine nad Srbima u Krajini za vreme i nakon operacije „Oluja“  u leto 1995. godine, ipak se iz dokaza jasno vidi da su zločini nad Srbima počinjeni, a svakome ko zna da čita, jasno je da ih je isplanirala i u delo sprovela država Hrvatska.

Čak i stvari koje nisu bile predmet suđenja, recimo srpsko-hrvatski dogovor o podeli BiH, mogu se danas, uz malo napora, iščitati iz presuda i dokaznog materijala koji je Haški tribunal prikupio.

To je tek deo zakjlučaka koji proizilaze iz rada Haškog tribunala, a mogu nam poslužiti da na ispravan način sagledamo prošlost, odredimo se prema zabludma kojima smo bili skloni i jednom zauvek se odreknemo koncepata koji su doveli do ratova i masovnih zločina nad civilima. Ali ne, mi činimo sasvim suprotno – činjenice guramo pod tepih i od njih okrećemo glavu. Jer je tako lakše. Ne samo da je lakše, nego se tako ne razgovara o krivičnoj, moralnoj i svakoj drugoj odgovornosti raznih aktuelnih državnih službenika i političara na vlasti, koji su učestvovali u ratovim, podržavali ratne ciljeve svojih država i, neretko, učestvovali u planiranju i počinjenju ratnih zločina. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić, na primer, koji je tokom rata pripadao radikalnoj ratnoj političkoj opciji, godinama unazad negira dostignuća Haškog tribunala i ne izgovara ništa osim kritika na njegov račun, a ujedno iz dana u dan ponavlja da se ne treba osvrtati na ono što se dešavalo u prošlosti, nego da treba gledati u budućnost. „Da ja imam takvu prošlost, takođe bih gledao samo u budućnost“, odgovorio mu je jedan beogradski novinar.

Prema tome, to je razlog zbog kojeg pomirenje u regionu štuca. Oni koji najviše zameraju Haškom tribunalu da nije doprineo pomirenju, dakle političari u Srbiji pre svih, potom u Hvatskoj i drugde u regionu, ujedno su učinili najviše da činjenice do kojih je taj sud došao za većinu građana ostanu nevidljive. Političari su ti koji nasuprot dokazima o planiranim zločinima govore o odbrani svog naroda, umesto dokaza o učešću države u zločinima, poturaju priče o odmetnutim ekstremistima kao počiniocima, umesto da osuđene ratne zločince uklone iz javnog života, veličaju ih i sa njima sarađuju.

Kad smo već kod toga, zapitajmo se kako bi tačno Haški tribunal mogao da nas pomiri ako ratne zločince koje je on osudio vraćamo u državne institucije i promovišemo ih u moralne autoritete društva. Eto, na primer, srpski general Vladimir Lazarević koji je osuđen za ratne zločine nad albanskim civilima na Kosovu nakon izdržane Tribunalove kazne vraćen je u Srbiju vladinim avionom, na aerodromu mu je priređen doček za heroje na kojem su bili ministri vlade, načelnik Gereralšaba Vojske Srbije, crkveni velikodostojnici. Isti taj general ubrzo je postao predavač na državnoj Vojnoj akademiji. Pre njega, još jedan osuđenik, Miloševićev „čovek za Kosovo“ Nikola Šainović, po odsluženju kazne ekspresno je kooptiran u glavni odbor vladajuće Socijalističke partije Srbije (bivša stranka Slobodana Miloševića). Druga vladajuća partija – Srpska napredna stranka Aleksandra Vučića na tribine dovodi ratnog zločinca Veselina Šljivančanina, osuđenog u Hagu za zločine nad Hrvatima u Vukovaru. Bivši predsednik Srbije, takođe kadar Srpske napredne stranke Tomislav Nikolić, primio je u Predsedništvo Srbije na konsultcije Momčila Krajišnika, takođe haškog osuđenika, desnu ratnu ruku Radovana Karadžića. O čemu li su se konsultovali?

Zameraju Haškom tribunalu da je samo doprineo podelama ionako podeljenih naroda na Balkanu. Istina je, ali kako se to tačno desilo? Tako što se na njegov rad gledalo kao na sporsko takmičenje, prebrajalo se koliko je naših, a koliko njihovih osuđeno, svaka presuda dočekivana je sa suzama na jednoj i sa pesmom na usnama na drugoj strani, mada niko od tih koji su pevali i plakali nijednu presudu nije pročitao. Zahvaljujući lažima političara i medija, ljudi veruju da su u Hagu optuženici osuđeni samo zato što su Srbi ili Hrvati, da sudije noćima ne spavaju razmišljajući kako da nam napakoste, kako da nas sve proizvedu u zločince i nametnu nam kolektivnu krivicu.

U tome možda i jeste trik – bežeći od kolektivne krivice, uspeli smo da pobegnemo od odgovornosti.  Jer, iako nismo svi krivi za zločine, ipak imamo određenu odgovornost za ono što se dešavalo u prošlosti. Bilo kao podržavaoci politika koje su do zločina dovele ili nezainteresovani građani koji se takvim politikama nisu suprotstavili.

No, danas je na nama najveća odgovornost – da saznamo što više o događajima iz prošlosti i znanje prenesemo na nove generacije. Sve sa ciljem da zločini ne budu ponovljeni. Generacija rođena nakon Drugog svetskog rata vodila je ratove devedesetih u bivšoj Jugoslaviji. To su ljudi koji nisu imali iskustvo rata, ali su o njemu slušali romantične priče i bili obrazovani na narativima zasnovanim na mitovima. Ako nas istorija nečemu uči, taj se scenario ne sme ponoviti. Pored nas upravo raste generacija rođena posle ratova devedesetih, koju ponovo dižemo na narativu baziranom na mitovima i romantičnim pričama o ratnim herojima. S tim da su ovog puta, za razliku od Drugog svetskog rata, proklamovani ratni heroji zapravo obični kriminalci. Neuspeh da tu novu generaciju upoznamo sa činjenicama o ratovima može dovesti do toga da ti mladi ljudi, jednom kada statsaju i postanu donosioci odluka, krenu u nove ratove sa starim neostvarenim snovima.

Haški tribunal u tome zasigurno može biti od pomoći. Ipak, pogrešno ga je uzimati kraj priče o prošlosti. On bi, naprotiv, trebalo da bude početak iskrenog regionalnog razgovora o tome šta smo i zbog čega radili devedesetih, čvrst temelj na kojem možemo izgraditi kuću trajnog mira na Balkanu.